Headline melody was born in a walking around the lake at -28 degrees. On the way back from the walk, with a cup of tea in a tavern, the next inscription was created:

*

Two geometric lines beaten with car wheels, becoming a forms of human feet, filled with snow powder, and then the animal tracks that eventually disappear, completely by giving way the vast expanse of white desert. These chapter are stories of today's walk, one of those where you are misunderstood, and where you went so far, and in fact truth grab you, by the hand, and showed you scenes that was opened in front of you. That mostly happens in solitude. By the view of unframed landscapes, which was floating constellation of the snowflakes, charted the new images of the well known places. Why is it almost impossible to bring someone, not just anyone, one of these places and share it with him? Instead of many eyes to see this beauty, it regularly goes just opposite. How is it all simple, and wonderful. And warm. At noon my mustache were frozen, when I was starting back down the causey between two lakes, one of those places where the man finds simple answers to the question which has been set many years ago. Now it's a different story. In the vast expanse there is a path, footprints that I follow, by walking in the opposite direction. God, what is with this man, he never came back from this walk.

* * *

Naslovna melodija se rodila u šetnji oko jezera na -28 stepeni. U povratku iz te šetnje, uz šolju čaja u onoj kafanici, nastao je i sledeći zapis:

*

Две геометријске линије утабане аутомобилским точковима претварају се у облике људских стопа испуњене снежним прахом, потом у трагове животиња који на крају потпуно нестају, уступивши место непрегледном пространству беле пустиње. То су поглавља приче о данашњој шетњи, једној од оних у којима си несхваћено сам отишао толико далеко а у ствари те је истина прихватила за руку и показује ти призоре које отвара пред тобом. То се углавном само тада, у осами, догађа. Погледом неурамљени пејзажи по којима су лебдела сазвежђа пахуља исцртавали су нове слике по познатим пределима. Због чега је готово неизводљиво довести некога, не било кога, на таква места и поделити ово с њим? Уместо да више очију више виде, редовно се дешавало сасвим супротно. Како је све просто и дивно. И топло. Тек у подне су ми се бркови заледили, када сам кренувши назад сишао са бедема између два језера, једног од оних места на којима човеку долазе једноставни одговори на питања која годинама поставља. Сада је то већ друга прича. У непрегледном пространству постоји једна стаза, траг стопа који следим ходајући у супротном смеру. Боже, шта ли је са оним човеком, он се никада није вратио из те шетње.

05022012

snow step (2013, full demo)

Timeless